Литерарни радови
На организованом литерарном конкурсуза Дан школе за ученике млађих разреда победила је ученица IV1 Анастасија Станковић. Рад се може прочитати на линку Радост мог детињства
Ученица IV1 Ива Васовић освојила је треће место рад се може прочитати овде
Уметник и његово дело
Сва велика уметничка дела су надживела своје творце. Инспирација је слика из свакодневног живота. Лице жене, лепа грађевина, сунцокрет у пољу, звук природе или мирис ваздуха после кише.
Један турски великаш је направио грађевину која је у свет понела име једне реке, једног мало града у Босни, прославила једног књижевника и тако надживела свог творца. „Живот је несхватљиво чудо јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја“. Ову реченицу сам чуо више пута. Нисам схватао њен значај јер још увек нисам довољно мудар и немам велико животно искуство. Све ми је постало јасније када сам видео камени мост са једанаест лукова и са капијом као круном у средини. Тада сам потражио књиге из историје и открио много тога о каменом мосту.
Велики везир Мехмед паша Соколовић родио се у селу Соколовићи поред Вишеграда. Са шест година је силом одведен у османску војску. У Истамбулу је примио ислам. Своје порекло није заборавио и подигао је више задужбина широм Царства. Најпознатије је ћуприја на Дрини. По везировом наређењу градио ју је Раде Неимар.
Много легенди је испреплетено око градње моста. Најпознатија је о вилама бродарицама које су „за ноћ рушиле што би мајстори за дана изградили“. По веровању, у мост су узидани близанци Стоја и Остоја да би мост могао да буде изграђен а виле бродарице одобровољене. Мост са својим луковима и зеленом Дрином која тече испод њега носи причу о спајању људи. За градић Вишеград у Босни би можда некада чуо случајни туриста на путу кроз Србију или Босну. Можда би рибар причао о реци Дрини и њеним обалама које су посебно лепе и природна граница између две државе, али мост... Он је у свет однео причу о животу вароши и њених људи. О годинама које су оставиле траг на овом дивном здању. Мост је оправдао своју намену. Спојио је две обале једне реке. Повезао људске судбине. Направио нераскидиву историјску везу између прошлог и садашњег и допринео спајању Босне са остатком света.
На обали Дрине, у ресторану над водом, док сам слушао хук набујале реке чинило ми се да би ми она могла много тога испричати. Седео сам на капији каменог моста. Нисам могао да поверујем да је пре пет векова неко голим рукама слагао камење и стварао овај мост. Зажмурио сам и пред мојим очима као у неком филму су пролазиле слике прошлих времена. Чинило ми се да чујем топот коња, војничке чизме, звиждук метка, грају деце, комшијски разговор, трговачку препирку, уздах уморног старца, мајку која дозива своје дете, младића који се удвара девојци. Старији су ми рекли да ћуприја чува тајне. Поверио сам јој и ја једну тајну. Нећу вам је рећи јер то онда више неће бити тајна.
Док смо се чамцем спуштали низ реку Дрину, а мост полако нестајао у даљини чинило ми се да на капији стоје Мехмед паша Соколовић и Иво Андрић, чинило ми се да ми машу. Тада сам схватио да треба да напишем све ово и да ускоро прочитам роман „ На Дрини ћуприја“. Тада ћу можда боље схватити то прошло време и причу о једном мосту, једној реци и једном народу.
Богдан Џекић VIII 1
Дивим се његовом делу
Дивим се Новаку Ђоковићу. Често сам гледао његове мечеве и радовао се кад је постао први на свету.
Слушао сам колико је времена проводио тренирајући и колико му је требало труда да би постигао такав успех. Волим и његове шале којима изазива смех у публици.
Забавно га је гледати када плеше на терену или једе траву после победе на Вимблдону.
Због њега сам почео да тренирам тенис.
Поносан сам када ми тренер каже да сам „мали Ноле“. Волео бих да то и будем једног дана. До тада ћу вредно тренирати и бити упоран, баш као што је био и он.
ЛАЗАР ЈАНКОВИЋ II5
Неколико интересантних радова наших ученика можете погледати на следећем линку
Осећам, видим и чујем мај
Мај је месец цветања и радости. Некако увек, у топлим данима маја мисли ми одлутају на обронке Златибора.
Поред травнатог платоа, успред старог летњиковца, уском стазом долази се у башту мирисних јоргована. То је цветна оаза или мирисна бајка моје баке. Врт моје баке у мају дочарава једноставност и савршенство природе. У левом крилу баште, посебно место заузима старо дрво белог јоргована. Овај грмолики цвет у Кини се узгаја искључиво за уживање царске породице. Међу легендама о јорговану је и она о царици која је, да би удовољила жељи цара, наредила да све цвеће из царске баште процвета одједном. Једино је јоргован пркосно одлучио да не отвори своје пупољке. За казну, царица је непослушни цвет протерала из царске баште. Када је јоргован у мају стигао у једно планинско село, отворио је своје дивне цветове. Отуда, вероватно тај цвет у бакиној башти на обронцима Златибора. Ову причу ми је давно испричала бака, док смо седели у мирисној башти.
Дивна прича, мирис цвећа, пој славуја и овог маја у мени буди сећања и нека чудна помешана осећања. Можда је то зов природе или сетан глас баке која ме дозива негде из даљине из неких давно прохујалих дана.
Александар Дринић VI2
Најлепша зграда
У центру града најлепша зграда,
Од знања блиста ко суза чиста,
Како се зове ако вас мучи,
То је моја школа у њој се учи.
Кроз њу протиче река ђака,
Паметних храбрих малих јунака,
Пред вратима цели редови стоје,
Жељни да пишу, цртају, боје.
Чује се звоно пре и после сваког часа,
Тада се река ђака таласа,
Сви негде журе трче а и јуре,
Неко је румен а неко је блед,
Поново звони стаје се у ред.
