Предложено да се крупним словима на фасади прве ужичке школе напише име задужбинара и усправи његов оборени споменик на гробљу
Ужице – Цео живот је стицао и био газда од угледа, а кад је предосетио крај сачинио је тестамент којим своју вредну имовину даје да се сазида школа. Учињено је по његовој последњој вољи, па је Ужице тако крајем 19. века добило прву зграду основне школе. Данас је надгробни споменик тог добротвора оборен и закоровљен, а у школи је једва приметна скромна плоча која сећа на давне дане школских почетака.
Ваљда зато многи сада у овом граду не знају да је тај некадашњи газда Илија Наранџић (1803–1869) најзаслужнији за живот овдашње прве основне школе, која данас носи име краља Петра Другог, а не свог утемељитеља. Пре тог Илијиног доброчинства ужичка деца похађала су наставу по приватним кућама. Да Ужице није вратило дуг Наранџићу последњих година опомиње историчар Милорад Искрин, неуморни истраживач прошлости овог града, који је на недавном избору за „Ужичанина године” награђен за очување успомена на Ужице кога више нема.
– За две године навршиће се век и по од смрти Илије Наранџића, великог ужичког добротвора. Оно што је учинио требало би да се памти, али чињенице говоре друкчије. Школа подигнута његовим новцем има само једно, минијатурно обележје, рељефну плочу на фасади, на којој се једва препознаје првобитни изглед школе. Надгробни споменик, пронађен пре четврт века на Белом гробљу, оборен је и зарастао у коров. Зашто је то тако могло би се поставити питање грађанима Ужица, а сигурно и Градском већу, на челу с градоначелником. Свакако, за овакво стање није крива само садашња власт у граду. Генерације политичара у Ужицу, још од 1932. године, анулирале су свето право поштовања дародавца – каже Искрин и предлаже да се крупним словима на фасади школе означи да је она задужбина Илије Наранџића.
– Пре три године писао сам о овоме управи града, тражећи да нешто предузме, али ништа од тога. Сад обнављам ту иницијативу, а као гест добре воље спреман сам да постављање једног од та 23 слова сам финансирам. Свакако да би се нашла 23 бивша ученика ове школе која би ту ситницу сносила. Треба видно нагласити ко је задужбинар, да га памте генерације које ће га, ако се то не учини, брзо заборавити. Наравно, и да се усправи оборени споменик на Белом гробљу, а можда и да се школа зове по свом задужбинару – додаје Искрин, објашњавајући ко је био Наранџић.
Познати ужички трговац средином 19. века, родом из Херцеговине, стекао је приличну имовину бавећи се трговином, био пријатељ народног просвећивања и важио за часног и примерног човека. „Иди питај Наранџића, ако ни он не зна казати, други ни толико”, бележио је речи из тог времена Милан Ђ. Милићевић.
Кад је Илија осетио да му се ближи крај, 15. марта 1869. године саставио је тестамент којим је сву своју имовину: куће, механе, плацеве, грађевински материјал, робу, вересију, складиште ракије, оружје, покућство, накит, скупоцени џепни сат... претворио у новац и највећи део – око 6.000 дуката – наменио зидању ужичке школе од тврдог материјала. Знатно мањи део средстава определио је школама – требињској и цетињској, манастиру Дужи и својим сестрама. Тестамент је касније постао извршни, али немирна ратна времена учинила су да ужичка прва школа буде саграђена тек 1884. године.
Та установа увек је била угледна, у њој су прва знања стицали многи потом знаменити људи: филолог Љубомир Стојановић, председник краљевске владе Љубомир Каљевић, писац Милутин Ускоковић, прва новинарка „Политике” Марија Мага Магазиновић, оскаровац Стојан Стив Тешић, академик Љубомир Симовић, тренер Радомир Антић и други. Данас је једна од најбројнијих школа у Златиборском округу која се, како каже њен директор Никола Бацетић, колико може, труди да се не заборави име и дело утемељитеља Илије Наранџића:
– Мислим да у име ученика и запослених у Наранџићевој школи могу да изразим подршку и захвалност историчару Искрину на енергији коју улаже како успомена на овог великог човека не би избледела. Ми се као школа у свакој свечанијој прилици подсећамо Наранџића, указујемо ученицима на вредности које су међу људима постојале на почетку стварања модерне српске државе и на њихову љубав према роду и „отачаству”. Ове школске године снимљен је ђачки филм о Илији Наранџићу према сценарију наставника Милоша Рацића. Кад је раније отварана тема промене имена школе, увек је у наставничком већу и школском одбору било присталица идеје да установа треба да понесе име свог највећег добротвора. Поздрављам предлог да велика слова о задужбинару буду на зиду школе и о предлогу ћемо обавестити надлежне, јер је зграда под заштитом државе – рекао нам је Бацетић.
чланак преузет са сајта политике